Film
Bio sam sa grupom prijatelja prošle godine kada sam video najavu za "Svemoćnog Brusa". Ona je prikazivala Brusa Nolana, baksuznog TV reportera koji, kada se požali Bogu zbog stvari koje mu se dešavaju, dobija moć da sam upravlja svetom (ili jednim njegovim delom) da vidi može li on biti uspešniji u tome. On nastavlja da koristi svoje moći kako bi radio neke nepristojne stvari.
Komentarisali smo, skoro jednoglasno, očiglednu blasfemiju. Za mene osnovna tema bila interesantna, ali sa obzirom na to da je izgledalo kao da se ismeva jedna od osnovnih osobina Boga, njegova svemoć, očekivao sam da će me film veoma naljutiti.
Nekoliko meseci kasnije, ponovo sam video najavu, ali ovog puta, jedno pitanje se postavilo. Da je Bog radio sve te stvari, naravno, to bi bila blasfemija. Ali da li je blasfemija prikazati grešnog čoveka kako pravi pogrešne odluke? Na kraju krajeva, znamo kako su i apostoli brzopleto želeli da koriste svoju moć da prizovu oganj sa neba na Samarijsko selo ( Luka 9:54-56) i bili oštro ukoreni od strane Isusa.
U tom trenutku, shvatio sam da film može ići u jednom od dva smera. Nadao sam se da će prikazati Judeo-Hrišćanski pogled, pokazujući da čovečanstvo ima velike probleme, bez obzira koliko mnogo moći mu je dato. Ali, plašio sam se da će možda uzeti humanistički pristup, prikazujući moć kao jedinu stvar koja nam je potrebna.
Dok sam dalje istraživao film, otkrio sam da se režiser, Tom Šejdijak ( "Lažov, lažov", "Otkačeni profesor"), javno izjašnjava kao hrišćanin. U tom trenutku, moj interes za film se probudio. Nadao sam se najboljem, ali sam bio spreman na sve.
Ne sećam se kada mi je poslednji put bilo tako zabavno tokom gledanja nekog filma, kao prilikom projekcije "Neviđenih". Koncept spaja kompjutersku animaciju sa scenarijima iz stripova sa herojima, da bi nastala izvanredna priča, koja podstiče na razmišljanje. "Neviđeni" uzimaju današnju političku korektnost, i izbacuju je kroz vrata brzinom koju neki od nas već dugo, dugo priželjkuju.
Moja prijateljica i ja smo sedele u bioskopu čekajući da se svetla ugase i film počne, ćaskajući o prijateljima, muževima, deci i životu uopšte. Svuda oko nas žene su imale slične razgovore i bioskop je brujao. Ovo je ženski film. Bilo je nekoliko muškaraca u publici, ali ne mnogo, i mladić koji je sedeo iza nas nije zvučao kao da je došao zato što je on birao film.
Pogledao sam ovaj film 1.5 puta ovog vikenda. To je zato što je posle sat i dvadeset minuta prve projekcije nestalo struje. Bio sam prilično razočaran dok sam se vozio kući kroz zamračeni grad. Do tog momenta, potpuno sam uživao u nečemu što je izgledalo kao film vredan oskara. Sada sam morao da čekam 24 časa pre nego što vidim kako se završio. Ispada da sam verovatno trebao odustati od nastavka. Pošteno govoreći, prva polovina ovog filma bi trebalo da dobije nagradu. Naravno, priču "nepoznat muzičar postaje slavan" smo videli mnogo puta ranije, ali ona nikada ne prestaje da bude uzbudljiva, i retko kada je ovako dobro ispričana. Plus, Džejmi Foks igra Reja Čarlsa tako ubedljivo i sa takvom toplinom, da je ovaj film, kao i sam Čarls, jednostavno neodoljiv. ( Foks sigurno zaslužuje oskara.) Nažalost, na otprilike polovini filma naracija ovog filma posustaje. Foks je i dalje fascinantan i Čarlsova muzika je i dalje neverovatna, ali sam film počinje da tetura i posrće kao i pevač posle jednog od njegovih uzimanja heroina.
Odmah na početku da kažem da će vam "U potrazi za Nedođijom" izmamiti suzu - moguće je više nego jednu. I dok je u središtu filma život Dž. M. Berija, pisca ćudljivog Petra Pana, priča je sve samo ne fantastična. Džoni Dep donosi jednostavnu ulogu poznatog pisca, dodajući nove slojeve emocionalne dubine i umornog šarma unutar tog lika. Berijev život zasigurno nije izmišljena zemlja vila i pirata koji ispunjavaju njegovo popularno delo. Umesto toga, njegova duša je ispunjena dubokim bolom što ga na kraju inspiriše da stvori svet fantazije.
